|
Beli most Preskočil je reko, V hrptu se je svil, Bel ko čisto mleko I velo od vil. To so dva se vala Slila vu jen tren : Slika je ostala Od njihove pen. Srebrna se riba K njemu pripelja, Voda se zaziba : On se v nje smelja. Kada riba projde, On tiho zaspi, Kročijica dojde, Pa ga probudi ; Strese se od sreče Da ne more jač ; Popevko ogreče Kočijin kotač : Beli beli beli most Ko slonova kost ! |
|
Ribe Gdo im skoval svetle ljuske, I pometal farbe zlate, I svilna im isprel pera ! Gdo im glase zel iz grla ? I vavek so tako tihe. Tako svetle, tako lahke. So li pale iz oblakov ? So nastale iz kamanja ? So li iz rečnega zlata ? Niso! Pale so iz neba V noči zvezde iz višine V reko, pa so oživele : Zato tako so srebrne, Pune zlata, svilne preje. Zato tako so bez glasa. |
|
Jama (odlomak) Krv je moje svjetilo i moja tama, Blaženu noć su meni iskopali Sa sretnim vidom iz očinjih jama ; Od kaplja dana bijesni oganj pali Krvavu zjenu u mozgu, ko ranu. Moje su oči sgasle na mome dlanu. Sigurno još su treperile ptice U njima, nebo blago se okrenu ; I ćutio sam, krvavo mi lice Utonulo je s modrinom u zjenu ; Na dlanu oči zrakama se smiju I moje suze ne mogu da liju. Samo kroz prste kapale su kapi Tople i guste, koje krvnik nađe Još gorčom mukom duplja, koje zjapi Da bodež u vrat zabode mi slađe : A mene dragost ove krvi uze, I ćutio sam kaplje su nam suze. Posljedne svijetlo prije strašne noći Bio je bljesak munjevita noža, I vrisak, bijel još i sad u sljepoći, I bijela, bijela krvnikova koža ; Jer do pojasa svi su bili goli I tako nagi oči su nam boli. O bolno svijetlo, nikad tako jako
I oštro nikad nisi sinulo u zori,
U strijeli, ognju ; i ko da sam plako Vatrene suze, s kojih duplje gori : A kroz taj pako bljeskovi su pekli, Vriskovi drugih mučenika sjekli... |
|
